U ovom danas periodu mog slikarskog nastojanja pustila sam ruku da sama slika! Slike su nastajale iz podsvesnog ili nadsvesnog oslobađanja i neposrednog zamaha i pokreta. Simboli i znakovi su netraženi, a nađeni u energiji i temperamentu moje troje dece koja još nisu pošla u školu. Okruženje u kojem se krećem su dečija soba, kuhinja i terasa iznajmljenog stana.
Ja sam se usuđivala da slikam na bilo čemu: običnom papiru, kartonu, platnu bilo koje veličine. Slikam onako kao što moja dvogodišnja ćerka Sofija švrlja po zidovima ili petogodišnja Angelina kako crta ženski raščupani lik i kaže: „Ovo je moja mama.“ Još uvek ne mogu da pratim sedmogodišnjeg sina Lava koji slika spajdermena.
Zamišljam kako bi to bilo da kamera uđe i snima šta se dešava u dečijim snovima! Takvu kameru rado bih unela i u sopstveni san! Od svih umetnosti slobode ima najviše u slikarstvu. Jer ona je u prostoru, u bojama, u kretanju linija… ali sloboda slikanja nije ni umilna ni čedna. Jer „naslikati jednu sliku isto tako je teško kao naći dijamant“ ispovedao se Van Gog. Suština slikarstva je u njemu samome, u njegovim kriterijumima. Sve što bi pokušala da objasnim u svojim slikama, znam da to nije slikarstvo.
Volim da postavljam boje koje se ne slažu. Samo crna, zelena i crvena daju trojno jedinstvo. Najizraženije su kod Velaskeza, slikara nad slikarima. Ja volim crnu boju, ona dospeva u svet da bi omogućila postojanje lepote. Tako nekako mislila je i Koko Šanel.
Ja nastojim da slikam.
SVIDEĆE SE TO NJIMA JEDNOG DANA. Tako je govorio Ludvig Van Betoven.
Milica Šujica Vučetić
