Izložba u Beogradu i Ljubljani fokusirana je na kolaborativna dela na kojima su Rosela Biskoti & Kevin van Brak radili tokom poslednjih deset godina. Zajednički imenitelj u njihovim istraživačkim umetničkim praksama je istorija, pamćenje i način interpretiranja arhitekture.
Polazište u njihovom radu je politički i socijalni kontekst, u prvom redu reprezentacija i raspadanje ideologije u različitim društvima.
Enigmatični naziv izložbe, slovo T, može da se iščita kao simbol kako s lingvističkim tako i s vizuelnim značenjem. U prvom slučaju, on predstavlja sled značajnih reči koje na engleskom jeziku počinju slovom T i označavaju koncepte koje Biskoti & van Brak koriste u zajedničkom radu: Time (vreme), Transformation (transformacija), Translation (prevođenje), Totalitarianism (totalitarnost), Together (zajedno), itd. S druge strane, T je vizuelna predstava stabla čije se dve grane individualnih praksi umetnika razvijaju i rastu iz zajedničkih istraživačkih projekata.
Biskoti & van Brak otpočeli su saradnju 2005. godine projektom Nova raskršća u Kejptaunu (Južna Afrika), koji se sastojao od videa i tornja visokog 5 m podignutog u samom gradu. Kada je izvedena do samog vrha, konstrukcija je razmontirana, a stanovništvo je preuzelo i iskoristilo materijal za svoje potrebe.
Njihov sledeći projekat Grad neprekinutih linija bio je od centralnog značaja za izvestan broj kolaborativnih i individualnih dela koja su potekla iz tog projekta i biće predstavljena na izložbi – zajednički rad Kvaka, Glave o kojima je reč Rosele Biskoti i Komadići Kevina van Braka. Početna tačka njihovog istraživanja u ovom projektu bila je arhitektura iz doba Musolinijeve diktature, rasuta širom teritorije Italije. Umetnici su dokumentovali građevine iz tog perioda – od kojih su neke bile napuštene gotovo šezdeset godina – i pratili njihove transformacije. Rad Kvaka kao jedan od ishoda tog projekta fokusiran je na vrata koja je Đio Ponti dizajnirao specijalno za palatu Ufiči u fašističkoj četvrti EUR u Rimu. Umetnici su na tom lokalitetu našli Pontijeva vrata, ponovo su sastavili delove, i uklonili sve slojeve materijala kao što su boja ili linoleum, koji su naneti u drugim istorijskim periodima. Kada su se vrata ponovo ukazala u svom autentičnom izgledu nakon umetničko-restauratorske intervencije, postavilo se pitanje kako estetika tog naročitog dizajna prenosi ideološke poruke fašističkog perioda. Kao što je Stefani Pilat primetila u tekstu o ovom radu: „Dizajn je spona između zamisli arhitekte i posmatračevog čitanja dela, a u slučaju palate Ufiči otkrivamo arhitekturu koja je velelepna, lišena ornamentike, i moderna. Namera je bila da te odlike povežu režim s Rimskim carstvom, istovremeno prikazujući njegovu revolucionarnu prirodu.“ Druga glavna tačka u daljoj analizi jeste način na koji značenje i ideologija koju neko zdanje treba da vizuelizuje u režimima kao što je fašizam, mogu ili treba da se razviju, preobraze i reinterpretiraju u drugom istorijskom razdoblju.
U seriji projekata pod naslovom Posle četiri rotacije A, B će napraviti jednu revoluciju (koji nastaju počev od 2009) umetnici su počeli da se bave kontekstom postsocijalističkih zemalja te procesa i propratnih efekata „otapanja“ njihove ideologije. Njihov umetnički pristup sastojao se u prenošenju postojećih figurativnih skulptura iz socijalističkog perioda u minimalističke objekte u istom materijalu, iste težine, istorijske reference i imena. Taj složeni odnos pokreće pitanje kako simbolizovati istoriju u obe skulpture – originalnoj figurativnoj i minimalističkoj referentnoj kopiji. Proces topljenja metala sugeriše kraj jednog režima ili jedne ideologije, jer se skulpture koje su bile njena reprezentacija često uništavaju i prodaju kao “staro gvožđe”. Taj tekući projekat sastoji se od serije radova koji preispituju odnos između istorije, spomenika i reprezentacije. Od početne serije skulptura, u Beogradu i Ljubljani biće predstavljene sledeće: Karl Marks (Muzej istočnonemačke službe državne bezbednosti „Štazi“, Berlin), Vladimir Lenjin (Muzej istočnonemačke službe državne bezbednosti „Štazi“, Berlin), Aleksej Stahanov (Dom kulture, Moskva) i Industrija i izgradnja (Zeleni most, Viljnus).
Beogradska publika imala je ranije priliku da vidi rad iz te serije naslovljen Josip Broz Tito, koji je realizovan u okviru međunarodnog projekta Nevidljivo nasilje 2014. Umetnici su napravili sedam skulptura u obliku kocki čiji su materijal i težina referisali na seriju od sedam portreta u bronzi Josipa Broza Tita jugoslovenskog vajara Antuna Augustinčića (1900–1979). Umetnik iz Beograda, Dragan Srdić, našao je na otpadu razbijene Augustinčićeve skulpture i iskoristio ih za instalaciju koju je prikazao na izložbi Čas anatomije u Kulturnom centru Beograda 2000. godine. Referišuću na Srdićev rad, Biskoti & van Brak ističu važnost umetničkog posredovanja i kontinuiranog promišljanja pitanja pamćenja i identiteta koji postaju čin pregovaranja kroz sam rad i saradnju sa lokalnim umetnikom.
Obavljajući istraživanje u Beogradu, umetnici su prikupili informacije o drugom radu iz te serije naslovljenom Zvezda, koji se zasniva na materijalu i težini zvezde petokrake uklonjene 21. februara 1997. godine s kupole zgrade Skupštine grada Beograda. Te godine opoziciona koalicija „Zajedno“ pobedila je na izborima za skupštinu grada Beograda. Simbol dvoglavog orla koji je uklonjen 1947. godine ponovo je postavljen na vrh zdanja. Zvezda se sada nalazi u zbirci Muzeja istorije Jugoslavije, gde ju je pokojni premijer dr Zoran Đinđić lično doneo pošto je demontirana. Taj rad je kasnije izveden u Holandiji, i po prvi put će biti prikazan u Beogradu.
Biblioteka (2010) je još jedan projekat koji se bavi postsocijalističkim zemljama. Ogromna instalacija u obliku kaveza koji sadrži 590 knjiga odabranih među hiljadama tomova bačenih iz Univerzitetske biblioteke Viljnusa u Litvaniji 2008. Biblioteka prenosi atmosferu „zatvora” za staru ideološku i propagandističku sovjetsku literaturu iz oblasti politike, filozofije, sociologije, prava i ekonomije. Rad simbolizuje ne samo represivne aparate sovjetske državne kontrole slobodnog znanja i kritičke misli, već, štaviše, strukturu u kojoj su ideje i ideologija ograničeni od strane društva.
Dva projekta koje su umetnici individualno razvili nakon istraživanja u Italiji jesu Glave o kojima je reč Rosele Biskoti i Komadići Kevina van Braka. Prvi se zasniva na otkriću pet glava u bronzi diktatora Benita Musolinija i kralja Vitoria Emanuelea III. Biskoti ih je našla zaključane u podrumu palate Ufiči u četvrti EUR u Rimu. Portreti su naručeni skulptorima Đovaniju Priniju i Domeniku Rambeliju za potrebe Svetske izložbe 1942. godine. Međutim, skulpture nisu nikada javno predstavljene, budući da zbog izbijanja Drugog svetskog rata Svetska izložba nije održana. Biskoti je imala ideju da konačno prikaže skulpture u kontekstu umetničke izložbe u drugom prostoru i da ispita ravnotežu između njihove umetničke i estetske vrednosti i ideološkog učinka koji bi trebalo da imaju. Bilo je bitno da se pokrene rasprava o ulozi i značaju koje su ti radovi mogli da imaju u stvarnom političkom, društvenom i umetničkom kontekstu. Intervencija postaje izgovor za definisanje novog prostora u kome se preispituje naš odnos prema prošlosti, i nepostojana linija između naručenih umetničkih dela i njihove upotrebe u propagandne svrhe.
Za izložbu pod nazivom Budućnost je samo za duhove održanu u muzeju moderne i savremene umetnosti „Museion“ u Bolcanu 2015, Biskoti je napravila odlivke pet glava u bronzi koje je otkrila i izložila u Rimu, i tako izokrenula uobičajeni proces izrade skulptura. Dve takve nove rascepljene glave iz ove serije, izrađene u obojenom silikonu i akrilnoj smoli, biće predstavljene u Beogradu i Ljubljani.
Rad Komadići van Braka sastojao se od šesnaest glava izvajanih od gline koje realistično predstavljaju učesnike u ekonomskom, političkom i vojnom „upravljanju“ čitavim svetom. Performativni aspekt rada činio je proces spaljivanja glava, nakon čega su ostajli samo komadići koji simbolizuju svet razbijen na paramparčad u vrtlogu političkih i ekonomskih kriza. Gospodari te krize bili su ljudi „iza zavese“, koji izmiču pažnji javnosti, i koji svoju stvarnu moć i uticaj ne prikazuju javno.
Projekat Istoriju čine različite nijanse sive boje na kojem Kevin van Brak radi počev od 2011. takođe uključuje doprinos zasnovan na istraživanju obavljenom u Beogradu 2014. godine. Projekat se sastoji od rekonstruisanih kancelarijskih stolova uticajnih i često kontroverznih nekadašnjih svetskih lidera kao što su Hitler (zajedno sa slavnim globusom koji je stajao u njegovoj Rajh-kancelariji), Staljin, Mao, Nikson, Musolini, Franko, i sada Tito. Umetnik je napravio gotovo identičan sto zasnovan na merenju originala. Jedina razlika je u tome što su stolovi izrađeni od drugih materijala u odnosu na originale, i presvučeni poliureom, što im daje gustu, sivu gumastu površinu, i vizuelno objedinjuje čitavu seriju. Takvom intervencijom, originalni stolovi izmeštaju se u umetnički kontekst kao skulpture koje su izgubile svoju funkcionalnost i reprezentaciju moći koju su originali posedovali. Međutim, priče ispletene oko tih stolova i dokumenata koji su potpisani na njima imale su veliki uticaj na globalnu politiku, i oblikovale su jednu istorijsku epohu. Simbolička poruka uniformisanja stolova u različite nijanse sive boje izvedena je iz priče o globusu sa Hitlerovog stola, gde su sve zemlje na svetu prikazane u istoj nijansi sive, a preko njih je ispisana reč – „Nemačka“. U Beogradu, van Brakov najrecentniji rad – Titov radni sto – biće izložen u istoj prostoriji s originalom u Kući cveća.
Konačno, način na koji se priče iz različitih represivnih režima prepliću s ličnim istorijama pokazuje poslednja serija slika Batik, izvedenih u tradicionalnom indonežanskom stilu. One obeležavaju put koji je van Brakov deda prešao kao ratni zarobljenik dok je radio na železničkoj pruzi Burma-Sijam. Istraživanje koje je van Brak obavio kako bi dokumentovao putanju kretanja svog dede tokom njegovog stradanja zasniva se na oskudnoj dokumentaciji preostaloj iz tog perioda. Slike iz te serije otkrivaju i reprezentuju ključne toponime kao što su železničke stanice Kambodža i Pnom Pen, te marina i aerodrom u Vijetnamu.
Kustos u Beogradu: Zoran Erić
Kustosi u Ljubljani: Vladimir Vidmar i Zoran Erić
