Iako je odlukom Vlade Srbije, deo bloka između ulica Admirala Geprata, Kneza Miloša, Balkanske i Nemanjine proglašen za kulturno dobro i prostorno kulturno-istorijsku celinu, pratećim Planom detaljne regulacije omogućeno je rušenje jednog od objekata u okviru zaštićenog prostora, a reč je o zdanju Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14. Kako je jedan od stogodišnjih objekata u Beogradu potpuno izgubio vrednost, koji kriterijumi valorizacije stoje iza ovakve odluke, pitanja su za Zavod za zaštitu spomenika, koji je nečinjenjem kompromitovao svoju osnovnu namenu zbog koje je osnovan. Prema Planu detaljne regulacije, zgrada će biti srušena, a na njenom mestu planira se privatni poslovni objekat.
Analiza Zavoda za zaštitu spomenika zapravo je jedan fleksibini okvir koji je ostavio potpunu slobodu investitoru da sam odlučuje o budućnosti ovog zdanja kroz sledeću formulaciju mera zaštite:
– Objekat u Admirala Geprata 14 (bivši objekat Zavoda za fotogrametriju) je moguće zadržati ili zameniti novim u skladu sa Prostorno-programskom analizom.
– U slučaju da se objekat u Admirala Geprata 14 zadržava, planirati primenu svih konzervatorskih metoda – radove na sanaciji, rekonstrukciji, restauraciji i adaptaciji objekta u okviru postojećeg gabarita i volumena.
– U slučaju izgradnje novog objekta, njegova arhitektura i oblikovanje moraju biti usmereni na maksimalno unapređenje i afirmaciju spomenika kulture Amam kneza Miloša u njegovom zaleđu.
Da se zaista težilo zaštiti i kompromisu sa investitorom, objekat bi bilo moguće sačuvati uz dozvoljenu adaptaciju sa izmenama gabarita i eventualnom dogradnjom. Dobri primeri ovakvih rešenja su projekat “Stari Mlin” ili novoizgrađeni kompleks na mestu nekadašnje američke ambasade u Kneza Miloša. Međutim u ovom slučaju izbor ostavljen investitoru je vrlo indikativan – jedini način da se dobije više kvadrata je rušenjem postojećeg objekta. Rekonstruisano zdanje Zavoda za fotogrametriju u istim gabaritima imalo bi nešto preko 3000 kvdratnih metara, dok bi dozvoljeni novi objekat imao čitavih 10.000 kvadrata. To znači da bi rekonstrukcijom i restauracijom postojećeg objekta investitor bio u značajnom gubitku, pa je izlišno očekivati da pristupi rekonstrukciji iz dobre volje.
U stvari, referentna gradska institucija kojoj je povereno čuvanje i zaštita najvrednijih elemenata kulturnog nasleđa nažalost nije odolela pritiscima koji dolaze od investitora i Urbanističkog zavoda, kao izrađivača plana. Kako je posle ovakvog slučaja uopšte moguće verovati integritetu Zavoda za zaštitu spomenika?
